Емоционално преједање: „Зачаран круг пун кривице”
Овај психолошки поремећај доводи особу у ситуацију да стрес и узнемиреност смирује честим оброцима.
Због напетости и узнемирености, Марија* често у пола ноћи одлази до кухиње да би пронашла утеху у храни.
„Кад отворим фрижидер, а нисам гладна, знам да сам поново у проблему”, почиње причу 26-годишња козметичарка из Краљева.
У свету у ком је идеја идеалног тела и бриге о менталном здрављу стално присутна, Марија се бори са невидиљивим непријатељем - компулзивним преједањем (Бинге еатинг дисордер).
У питању је психолошки поремећај храњења током ког особа чешће једе због стреса и узнемирености, објашњава психолошкиња Јасмина Станков за ББЦ на српском.
„Пропраћене су недостатком контроле и кривицом, а за последицу могу имати повећање телесне тежине.
„Након што једу, људи осећају привремено задовољство јер тако регулишу негативне емоције”, додаје она.
- Вечити рингишпил: Живот са биполарним поремећајем у Србији
- „Анорексија моје ћерке била је пут у пакао“
- Упознајте Анђелу: Имала је 25 килограма, а сада се спрема за маратон
Потиснута осећања и храна као утеха
У породици у којој је Марија одрасла „није се много разговорало о емоцијама, посебно оним негативним”.
„Зато сам дељење осећања сматрала знаком слабости”, каже она за ББЦ на српском.
Први знаци поремећаја исхране јавили су јој се током средње школе.
„Било је то после мог првог раскида љубавне везе.
„Тачно се сећам момента у ком сам се, очајна и бесна, затворила у собу са гомилом грицкалица”, присећа се.
Осетила је, каже, олакшање и утеху.
„Био је то бег од реалности, у том моменту сам заборавила да ме је неко одбацио или да ме не жели, као и на читаву непријатну емотивну 'заврзламу' са којом је требало да се изборим.
„У почетку, после преједања није било осећаја кривице, он се развио тек касније”, објашњава она.
Храна је увек била пратилац стресних ситуација у Маријином животу, али и свега оног што је доживљавала.
„Током припреме за пријемни, кад нисам уписала факултет из првог пута, кад сам повредила ногу и морала да одустанем од одбојке”, набраја.
Људи који имају проблем са компулзивним преједањем покушавају да разреше унутрашње конфликте, објашњава психолошкиња Јасмина Станков.
„Они често не знају како да траже подршку од других, а имају и проблема са емоционалном регулацијом, односно одговарајућим испољавањем осећања.
„Због тога што се боје да не погреше и не испадну слаби, прибегавају изолацији и самоћи”, додаје.
Самоћа, кривица и недостатак контроле
Маријино стање је постало озбиљније када се због поласка на факултет одселила од куће.
„Отишла сам у Београд већ помало депресивна јер нисам уписала медицину за коју сам се дуго спремала”, објашњава.
Стално је била уморна и није желела да се дружи са другим студентима.
Узимала је огромне количине хране, иако, како каже, уопште није била гладна.
У пола ноћи је излазила из стана да купи слаткише или је поручивала брзу храну.
„После тога сам се осећала толико лоше, као да сам неког убила”, присећа се.
Појавили су јој се проблеми са килограмима.
„Изгубила сам контролу и над тиме шта и колико једем, али и негативним мислима. Била сам тужна и изгубљена.
„Мрзела сам себе”, додаје уз уздах.
Шта све утиче на развијање поремећаја компулзивног преједања?
- Биолошки фактори: Постоје истраживања која показују да генетика може имати значајну улогу у развијања компулзивног преједања.
- Такође, и неуробиологија показује да промене у мозгу, посебно у подручјима која регулишу награду и мотивацију, могу допринети компулзивном преједању.
- Психолошки фактори који доводе до компулзивног преједања су трауме, анксиозност, депресија и ниско самопоуздање.
- Стрес може бити окидач ових психолошких стања.
- Дијете и рестрикције у исхрани су често контрапродуктивне. Уместо да помогну у контролисанијем уносу хране, доводе до циклуса преједања током ког људи покушавају да надокнаде пропуштене калорије.
Зачарани круг
Марија је осећала да је упала у зачаран круг.
„Желела сам да победим проблем, али сам мислила да је све ствар моје воље.
„Нисам разумела да је посреди психолошко стање”, каже.
Држала је ригорозне дијете, бројала калорије, али без резултата.
„Почнем ентузијастично, будем престрога према себи.
„Кренем и на тренинг, али свакако стално размишљам о храни”, прича Марија.
После сваке дијете, присећа се, чекао ју је „још дубљи понор и још већа зависност од хране”.
Због превише строгих рестрикција, под притиском стреса пацијенти поново склизну у преједање, јер систем који су изградили није био одржив, објашњава Станков.
Друштвени притисак на екранима телефона
Пошто Марија није одржавала контакт са породицом и ретко је излазила у град, време је проводила поред екрана.
„Гледала сам серије по целу ноћ, прелиставала садржај на друштвеним мрежама.
„Свуда око мене биле су савршене слике тела и насмејана лица”, каже она.
То ју је узнемиравало.
„Подсећало ме је на све оно што ја нисам”, додаје Марија.
Људи који се боре са поремећајима у исхрани често имају негативну слику о себи, перфекционисти су и пореде се са другима, објашњава психолошкиња Станков.
„Друштвене мреже додатно погоршавају ову ситуацију, јер се не поредимо само са људима из окружења већ са целим светом”, додаје.
Овај поремећај је чешћи код жена, указује.
„Оне су снажније изложене сликама идеалног тела, друштво од њих има више очекивања, па лакше склизну у неки од поремећаја храњења”, указује Станков.
'Дуго нисам имала појма да је у питању психички проблем'
Марија прича да је у једном тренутку осетила завист према људима који немају овај проблем, па и према њеној најбољој пријатељици која јој је била једини ослонац.
То јој је признала.
„Саслушала ме је и загрлила.
„И предложила да одем код психолога”, додаје.
Кренула је на конгитивно бихејвиоралну терапију (КБТ), правац у психотерапији који проучава како рано стечена уверења појединца утичу на његова осећања или понашања.
„Моје тело је тражило начин да се избори са тугом и пронашло храну као утеху”, каже Марија.
Осим КБТ-а често помаже и породична терапија, која овај поремећај у исхрани доводи у везу са дисфункционалним понашањем и проблемима са блискошћу у најранијем детињству, каже психолошкиња Станков.
'Помогло ми је то што знам да нисам сама'
Марија сада каже да се већ пола године осећа боље.
„Научила сам да не будем престрога према себи и да разумем зашто се код мене јавља потреба за храном”, каже.
И даље постоје епизоде током којих упадне у вртлог лоших емоција и преједања.
Тада потражи подршку од других.
„Знам да не морам кроз све да пролазим сама и то сазнање ми је много помогло.”
*Име саговорнице је познато редакцији ББЦ-ја на српском.
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 10.25.2024)
