Две године од масовних убистава у Рибникару, Дубони и Малом Орашју дочекујемо уз маскенбал и паролу: „Хвала богу моје дете је живо“

Вероватно зато што не желимо, други разлог није могућ. Можда тек постоји грозно оправдање како живимо у друштву у ком је насиље неговано и легитимисано, до те мере, да и масовна убиства заборављамо за три дана. Како нисмо у стању да памтимо, тако нам се и деси да 3. и 4. маја београдске власти позивају децу и родитеље на наступ „мажореткиња и маскенбал“ али и на „игре прецизности и гађања“, те „турнир преживљавања у парку“. Укратко, забаву сваке врсте. Реч