Спирала ћутања
Данас 19.08.2018 | Пише: Алексеј Кишјухас
Замислимо следећи сценарио. Субота је, и врео августовски дан. Породица Петровића удобно седи и одмара у хладу терасе свог стана у Новом Саду.
И, муж тада из блажене досаде промрмља следеће: „Дуго нисмо јели рибљи паприкаш. Можда бисмо могли да одемо на неку чарду у Сомбору?“. Жени се не иде уопште, какав сад паприкаш, какав Сомбор одједном. Али, заиста дуго нису јели рибу и (хвала патријархату) неће да противречи мужу, па му одговори: „Сјајно, драги! Баш бих волела. Хајдемо!“. Сад, ни мужу се заправо не мрда нигде. Тај рибљи паприкаш је споменуо потпуно безвезе, некако генерално и
