Сећате се оне пароле „Тито – Чаушеску, Милошевић – Илијеску“, ми смо прошли боље у првом дељењу карата…

Чаушеску је у тој терминалној фази свог режима сарађивао са мулама из Техерана, дивио се Гадафију, „бранио социјализам“ и залагао се за самит на коме би се расправљало о кризи комунизма на европском Истоку. Чаушеску као да није видео ни пад јужног идеолошког суседа – бугарског диктатора Тодора Живкова. За српске суверенисте, обарање Чаушескуа је ретроактивно „обојена револуција“. Мада перверзне носталгије има и у Румунији. Због транзиционих мука већ 1999.