Маро моја
Политика 25.02.2022
Гледам кроз прозор а минхенска зима и даље иста. Све је исто, сем мог срца које никад више неће чути: Маро моја. Остаје нежност, остаје осећај куће, дома, Србије, себе, своје деце која ће даље памтити.
Четвртак јутро, напољу минхенски минус заледио природу. Зубато сунце говори ми да је време да се прикључим из кућног офиса и почнем нови радни дан. Зауставља ме порука са „Воцапа”. Пише ми брат од стрица: „Селе, јутрос у пола пет, умро је мој тата.” Време је наједном стало. Вратило ме у дане када сам била Мара. Маро моја! Тако ме је звао само мој чича Здравко. Била сам његова Мара коју је бескрајно волео. Поред своја два сина била сам му ћерка коју није имао.
