Maro moja
Politika 25.02.2022
Gledam kroz prozor a minhenska zima i dalje ista. Sve je isto, sem mog srca koje nikad više neće čuti: Maro moja. Ostaje nežnost, ostaje osećaj kuće, doma, Srbije, sebe, svoje dece koja će dalje pamtiti.
Četvrtak jutro, napolju minhenski minus zaledio prirodu. Zubato sunce govori mi da je vreme da se priključim iz kućnog ofisa i počnem novi radni dan. Zaustavlja me poruka sa „Vocapa”. Piše mi brat od strica: „Sele, jutros u pola pet, umro je moj tata.” Vreme je najednom stalo. Vratilo me u dane kada sam bila Mara. Maro moja! Tako me je zvao samo moj čiča Zdravko. Bila sam njegova Mara koju je beskrajno voleo. Pored svoja dva sina bila sam mu ćerka koju nije imao.
