Прича о кожи
Данас 16.12.2020 | Пише: Светислав Басара
Нашу данашњу колумну започињемо (под помало малапартевским насловом) истинитом (кажу) причом из „ужичког живота“ с краја КСИКС века, која се преноси с колена на колено као пример ерске домишљатости, непрејебивости и остварења вековног српског сна – како се добро мукте накркати, добро провести и приде нешто и зарадити.
Елем, прича каже да су ужичке лоле бекрије пазарним даном сачекивали сељаке пред сточном пијацом и куповали јагњад за динар, што је у то време и била тржишна цена, а да су сељаци – ко сељаци – радосно узимали динар и све се шутајући ногом у гузицу враћали у Семегњево или Мачкат, појма немајући да новоотворена Кожара – беше већ почела индустријализација – откупљује јагњећу кожу по цени од два динара. Лоле бекрије су потом јагњад пекле (и то на мукте),
